ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У ГРАДУ НОВОМ САДУ

ОД 1748. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

Царица Марија Терезија издала је 1. фебруара 1748. године повељу којом је Петроварадински Шанац добио статус Слободног и краљевског града и ново име Neoplanta (Ney Satz – Neusatz, Uj Videgh – Újvidék, Нови Сад).

Управну и судску власт у Слободном и краљевском граду вршио је Магистрат (унутрашњи сенат), тело састављено од градског судије (функцију је вршио најстарији сенатор) и 12 сенатора (по шест православне и римокатоличке вероисповести) изабраних од муниципалне скупштине коју су чинили доживотно изабрани чланови. Магистрат је вршио избор градских функционера (бележника, благајника, чиновника, надзорника, чувара) и судску власт, укључујући право изрицања смртне казне. Први градоначелник Новог Сада именован је 1788. године.

После Револуције 1848/49, надлежност Магистрата сведена је на послове јавне безбедности, купопродаје, интабулације, санитета, чувања градских добара и извршење наредби виших органа. На седницама се расправљају само политички предмети, нема више градског судије нити фишкала.

Законом донетим 1870. године, после склапања Аустро-угарске нагодбе 1867, муниципална власт постала је посредни орган и извршилац државне администрације, а судска надлежност је одузета градовима. Муниципијом управља Муниципални одбор (општина) у који је биран један представник на 250 грађана (број чланова одбора није могао бити мањи од 48 ни већи од 400). Половину чланова Муниципалног одбора чинили су грађани са највећим пореским цензусом (списак се састављао на крају сваке године), а другу половину представници грађана бирани на шест година. Муниципални одбор вршио је своја права у скупштини којом је председавао велики жупан или градоначелник. Сем чланова Одбора, право гласа на скупштини имали су градоначелник, бележник, капетан, саветници, фишкал, председник сирочадског стола, градски физик, главни инжењер, тутор, рачуновођа и архивар.

Законским чланом из 1876. године оформљен је, као пандан Муниципалном одбору, Управни одбор од пет чланова (које је именовала влада). Управним одбором руководио је велики жупан, а његове надлежности биле су да координира рад Муниципалног одбора и државне администрације и решава предмете који нису били у надлежности Муниципалног одбора.

Статутом Града из 1908. године власт града и права која отуд проистичу врше: Скупштина Муниципалног одбора – председава велики жупан или градски начелник, доноси статут, узима градски зајам, бира чиновнике, одобрава буџет и завршне рачуне, установљава нова звања, надзире рад чиновника, извршава владине наредбе, одређује посредни порез, плате, прирезе, царине.; Управни одбор; Сирочадски сто; Градски начелник – први је службеник градске муниципије, председава Сенатом, председник је Управног одбора, руководи и управља градском администрацијом, прима  и извршава министарске наредбе, извршава наредбе великог жупана, заступник је града у јавним и приватним пословима; Савет (Сенат, Магистрат) – чланови Савета су градоначелник, капетан, сенатори, велики бележник, фишкал и шеф мерничког звања, извршни орган муниципије; Велики капетан редарства; Општински суд.

Стварањем Краљевине СХС 1. децембра 1918. и закључењем Тријанонског мировног уговора са Мађарском 4. јуна 1920. године решено је питање територијалне припадности Војводине, али се на њеној територији и даље примењивао модификовани угарски закон о општинама из 1886. године. Задржана је стара административо-територијална подела, по којој је Нови Сад имао положај муниципалног града. Вршио је управну власт која је иначе припадала среском поглавару, великом жупану и жупанији. Уведено је именовање чланова представничких органа општина, а самоуправна права општина и градова била су ограничена. Према Статуту Града Новог Сада из 1923. године градску власт обављали су: Скупштина Муниципалног одбора, Управни одбор, Сирочадски сто, Градски начелник, Савет.

Уставом Краљевине Југославије из 1931. године у великој мери су ограничена самоуправна права градова. Закон о градским општинама усвојен је јула 1934. године. По њему, сваки град морао је да има градско веће и председника општине, а факултативно је могао да формира и друге органе. Предвиђено је да две трећине градских већника бирају грађани, док би преосталу трећину постављао бан. За председника општине била су предвиђена велика овлашћења. По слову закона, „председник општине је представник града у свим његовим односима и пословима. Он је извршни орган градског већа и шеф целе градске администрације“. Предвиђено је да државна власт преко бана врши надзор над радом општинске самоуправе.

Статутом Града Новог Сада из 1937. године новосадска градска управа била је организована према следећој схеми: Градско веће, Градско поглаварство, Градски сирочадски сто, Општински суд, Првостепени првостепени суд, Месни школски одбор. Градско поглаварство делило се на следећа одељења: главна, стручна, помоћна звања, те посебна звања. Постојали су и стални одбори, које су попуњавали градски већници. Према Статуту, општина града Новог Сада је самоуправно тело, а његов делокруг „обухвата све послове, који се тичу неопсредног интереса градске заједнице, а односе се на економски, културни и социјални напредак у граду. Поред наведеног делокруга, општина града Новог Сада врши месне послове државне управе према постојећим законским прописима и на таквим прописима заснованим налозима дравжних власти.“

У току окупације градска управа је поново устројена према мађарским законима и успостављена је организација власти каква је била до 1918. године.

Месни народноослободилачки одбор преузео је власт непосредно по ослобођењу града 23. октобра 1944. године. Народни одбори били су локални органи власти у административно-територијалним јединицама. Радом народног одбора руководио је председник народног одбора. Међусобни односи између народних одбора и њихови односи са органима народних република били су засновани на начелима јединства власти и демократског централизма. Народни одбори су имали своје извршне органе преко којих су обављали своје послове. Чланови извршног одбора били су старешине појединих органа управе. Извршни одбори били су одговорни представничком телу које их је бирало и извршном органу вишег народног одбора.

Законом из 1952. године извршено је усклађивање правног положаја народних одбора са извршеним променама у друштвено-економском и политичком систему. Проширена су права народних одбора, утврђен њихов нов положај и однос међу њима, извршене су битне измене у њиховој организационој структури. Од локалних органа државне власти у административно-територијалним јединицама народни одбори израстају у општа представничка тела локалних заједница. Укидањем месних народних одбора практично је уведен систем локалне самоуправе и први пут се формирају општине као посебне врсте територијалних јединица.

Нова фаза изградње локалне самоуправе почиње увођењем комуналног система 1955. године. Општина је постала основа целокупног механизма социјалистичке демократије, са наглашеним привредним функцијама и економском самосталношћу. Са таквим надлежностима општина је заиста представљала основу друштвено-економску заједницу. Као представничка тела локалних заједница, уместо народних одбора уведене су скупштине општина којима је руководио председник скупштине. Увођење комуналног система било је обележено крупним променама у територијалној организацији општина. У развоју комуналног система после 1963. године у општинама се факултативно формирају месне заједнице, интересне заједнице, настају нови облици фондовских средстава за задовољавање заједничких потреба, успоставља се међуопштинска сарадња и друго.

Велика промена у организацији Новог Сада наступила је 1980. године образовањем Градске заједнице Нови Сад коју је чинило седам општина. Градска заједница престала је да постоји 1989. године, а подручје Новог Сада и околних насељених места организовано је као јединствена Општина Нови Сад. Статус града враћен је 1998, али нису биле формиране градске општине. После разматрања разних предлога, Статутом Града Новог Сада из 2002. године образоване су две градске општине – Градска општина Нови Сад и Градска општина Петроварадин. Значајна промена наступила је 2004. године поновним увођењем функције градоначелника.

Челници градског парламента у послератном периоду

(Председници Народноослободилачких одбора, Општине, Градске заједнице, Председници Скупштине општине и председници Скупштине Града Новог Сада)

picture1Алимпије Поповић (1944 – 1949) – свештеник у Успенској и Алмашкој цркви, први послератни председник Народно-ослободилачког одбора Новог Сада, народни посланик (Нови Сад, 8. децембар 1888. године – Нови Сад, 8. октобар 1967. године). У Нови Сад је дошао 1. јануара 1919. године, за капелана у Саборној цркви и на тој дужности је, уз проту Милана Ћирића, остао до 1931. године, када је, после смрти Веље Миросављевића, изабран на Мали ускрс за пароха Успенског храма. Премештен је 1953. године за пароха (протопрезвитера) Алмашке цркве, где је 1. септембра 1958. године пензионисан. На дан ослобођења Новог Сада 23. октобра 1944. године, као први председник Народно-ослободилачког одбора, примио је власт из руку партизанских јединица и на дужности остао до 1949. године.

picture1Душан Иброчић (1949 – 1951) – правник (Каћ, 18. мај 1912. године – Београд, 8. август 1979. године). Матурирао 1931. године у Новосадској гимназији, а дипломирао 1936. године на Правном факултету у Београду. Учествовао у омладинском покрету пре рата. После ослобођења налазио се на политичким и управним функцијама у Новом Саду. Био члан Градског комитета КПЈ и потпредседник Градског НО одбора, а после Алимпија Поповића изабран за председникa Народно-ослободилачког одбора и на тој дужности био од 1949. до 1951. године, у врло сложеним и тешким условима. Запамћен је као узоран председник општине.

Од 1951. до 1972. године обављао је разне послове у Савезном секретаријату за иностране послове. Био је генерални конзул у Немачкој и Француској, а у Букурешту је заступао Југославију у Дунавској комисији.

picture1Радомир Радујков (1951 – 1952) – културни посленик, директор „Дневника“ и СНП, председник Матице српске, оснивач Стеријиног позорја (Нови Сад, 26. август 1913. године – Нови Сад, 2. јул 1982. године). У Београду је почео да студира права, али је као љубитељ природе прешао на шумарство, да би 1935. године студије наставио у Загребу на Агрономско-шумарском факултету. Пред рат, 1941. године преостало му је још неколико испита до дипломирања. Као гимназиста приступио је левичарском омладинском покрету. Кад је у Загребу наставио да студира шумарство, окупљао је студенте из Војводине. Покренуо је 1936. године академски културни клуб Војвођана „Михаило Полит-Десанчић“ и био му први председник, а такође је основао мензу у којој су се студенти по повољним ценама хранили. Деловао је с ретко виђеним еланом, посебно на подручју културе и информисања. Био је члан Агитпропа, биран је у Покрајински комитет и за посланика Скупштине АП Војводине. После Алимпија Поповића и Душана Иброчића, био је трећи по реду послератни председник Градског народног одбора. На тој функцији (1951-52) визионарски је сагледавао будући развој града; предвиђао је да ће постати, не само привредни центар Војводине, већ и да ће бити једно од највећих културних средишта у Југославији, чему је и он доприносио својим радом. Из Градске куће прешао је 1952. године у новинско-издавачку и штампарску кућу „Слободна Војводина“. Дневни лист, настао у партизанско време, извукао је својим трудом и новим идејама из провинцијалног учаурења и локалних оквира на шире просторе, јачајући га кадровски и освежавајући у садржинском и техничком погледу, под новим (и данашњим) именом „Дневник“. Десетак дана пре смрти, већ увелико опхрван тешком болешћу срца, смогао је снаге да учествује у раду Уређивачког одбора Енциклопедије Војводине, показујући не само своје познавање овог поднебља, већ и изузетну љубав према свом завичају.

picture1Тодор Јовановић (1952 – 1956) – правник, политичар (Бешка, 25. јануар 1915. године – Нови Сад, 4. јул 1964. године). Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а права студирао у Београду од 1934. до 1939. године. Као интелигентном и способном руководиоцу, добром организатору, повераване су му разне одговорне дужности после ослобођења. Кад је било потребно обезбедити храну за изгладнелу земљу налазио се као директор на челу разгранатог предузећа „Житопромет“. У кратком и плодотворном животу највише је у јавности био запажен на функцији председника Народног одбора, а касније Скупштине општине Новог Сада. Дао је велики допринос визионарском усмеравању изградње града, а касније је, од 1960. до 1964. године, као први председник Савета Универзитета имао значајну улогу у његовом организовању и изградњи. Највећи урбанистички захват за време Јовановићевог мандата били су реконструкција и изградња железничког чвора и измештање пруге са јужне на северну страну. Његова стална брига о овим пословима знатно је помогла да се за две године заврше пројекти друмско-железничког моста на Дунаву (1955-56), да изградња започне 1957. године, да се убрзано изграђује нова железничка станица и пруга пресели на нову трасу, чиме су ослобођени терени за насипање и изградњу Универзитетског центра и стамбених насеља на Лиману.

picture1Милослав Гоња [в.д.] (1956) – социолог, политичар (Храдек, Република Чешка, 11. децембар 1922. године – Нови Сад, 2004. године). Дипломирао је 1969. године на групи социологије Филозофског факултета у Београду. Укључио се 1942. године у НОП и до краја рата вршио одговорне дужности у скојевским и партијским руководствима шидског среза и у Окружном комитету СКОЈ-а за Западни Срем. Налазио се у делегацији Војводине на Другом конгресу УСАОЈ-а у Дрвару маја 1944. године. После ослобођења секретар ПК СКОЈ-а за Војводину и члан Бироа ПК КПЈ (1944-51), такође и одговорни уредник „Гласа омладине“.

Био је председник Среског народног одбора новосадског, вршећи краће време и дужност председника Градског већа Новог Сада, када је град 1956. године подељен па четири општине. У то време основано је Стеријино позорје и био је члан првог Одбора ове институције. Биран за посланика Скупштине Војводине и члана Покрајинског извршног већа (1958-64), као и за посланика и председника скупштинског одбора Скупштине Србије (1968-72). Од 1989. године обављао је дужност председника Покрајинског одбора СУБНОР-а, а уједно је био и члан републичког и савезног руководства борачке организације.

picture1Боривој Мелкус (1957 – 1962) – политичар (Нови Сад, 8. јул 1922. године – Нови Сад, април 2012. године). По очевој жељи напустио школу и у његовој фирми „Фабрика машинских кајшева“ почео да изучава занат. Шеф новосадског представништва Матејка понудио му је да изучи за трговца, што је он прихватио и уз рад завршио и два разреда Трговачке школе. Наклоњен левичарском покрету, деловао је у Урсовим синдикатима, због чега је био хапшен. Био је најпре члан Градског комитета СКОЈ-а, затим и политички секретар, а 1947. године организациони секретар Градског комитета КПЈ. Завршио је политичку школу ЦК Србије 1949-50. године у Београду и тамо је постављен за заменика министра, најпре за угоститељство и туризам, затим за дрвну индустрију. Од посебног је значаја био његов рад на дужности председника градског парламента Новог Сада, од 1957. до 1962. године. Пре тога био је потпредседник 1955-57. године, у време мандата Тодора Јовановића, када је имао прилику да, уз искусног и способног руководиоца, сазнаје од колике је важности да се град као комплексан организам хармонично развија у свим сегментима. Посебан значај придавао је Урбанистичком заводу и убрзању рада на Генералном урбанистичком плану и стварању услова за несметану стамбену, комуналну и привредну изградњу. Подигнута је зграда неуропсихијатрије, пет нових здравствених станица, даље су дизане основне школе и дечји вртићи, а општина је давала свој допринос изградњи универзитетског града. Завршена је прва фаза хотела „Парк“ и почео се обликовати главни булевар од станице моста „Слобода“. Последње године радног века провео је на раду у Покрајинској конференцији ССРН на пословима заштите и унапређења животне средине и пензионисан 1981. године. 

picture1Тима Врбашки (1962 – 1967) – политичар (Ковиљ, 10. јул 1926. године – Нови Сад, 6. април 1992. године). Студирао економију у Београду. После ослобођења постао чиновник у Среском народном одбору у Жабљу, где је биран и на политичке функције. На положају председника Скупштине општине налазио се од октобра 1962. до маја 1967. године. За његово време настављена је изградња булевара, железничког чвора, пристаништа и Индустријске зоне, а подизани су и нови стамбени рејони, модерне основне школе итд. После истека председничког мандата, биран за члана Извршног већа Србије (1967-69) и посланика у Скупштини Србије.

picture1Душан Илијевић (1967 – 1973) – агроном и правник, политичар (Идвор, 6. јун 1927. године – Нови Сад, 2004. године ). Породица му је пореклом из Црепаје. За време окупације учествовао у покрету отпора. Нижу гимназију учио у Петровграду и Београду, Средњу пољопривредну школу завршио 1949. године у Зрењанину, а дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну (1954) и касније ванредно на Правном факултету у Београду (1963). За челника Скупштине Новог Сада дошао је 1967. године и на тој одговорној дужности био до септембра 1973. године. Подржавао је развој културе, а посебно је био – и као пасионирани колекционар – наклоњен ликовној уметности. Од 1982. до 1990. године налазио се на дужности у Скупштини СФРЈ. Као делегат (посланик) водио је одборе за тржиште и цене и за финансије. Пензионасан је 1991. године.

picture1Милан Чанак (1974) – академик, биолог, професор универзитета (Конак, 10. септембар 1932. године – Нови Сад, 30. септембар 1980. године). Завршио је студије на биолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду 1955. године. Од 1956. до 1962. године асистент је за предмет Ботаника у Ботаничком институту Фармацеутског факултета у Београду. Године 1962. изабран је за доцента за предмет Ботаника на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а 1969. године за ванредног професора. За редовног професора за исти предмет и на истом факултету изабран је 1975. године, а затим – исте године – и за редовног професора за предмет Екологија биљака на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Био је члан Председништва САП Војводине, члан Покрајинске конференције ССРН Војводине, члан Општинске конференције Савеза комуниста, члан Одбора Секције за идејна питања науке Марксистичког центра ЦК СК Србије, потпредседник и председник Скупштине општине Новог Сада. Добитник је Октобарске награде Града Новог Сада. Носилац је Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Ордена за војне заслуге са златним мачевима.

picture1Јован Дејановић (1974 – 1982) – политичар, председник Градске Скупштине Новог Сада (Велебит, код Кањиже, 15. јун 1927. године). После ослобођења, у мају 1945. године, вратио се у Нови Сад и овде завршио 1947. године Индустријско-занатску школу, а положио и калфенски испит за аутомеханичара. У Задру завршио школу резервних официра, а у Новом Саду Политичку школу и Средњу фискултурну школу, да би касније, уз рад, дипломирао на Вишој школи за организацију рада (1969). У Новом Саду је 1974. године биран за одборника и постао је тада председник Скупштине ошптине и на ту дужност је поново изабран 1978. године. Кад је Нови Сад 1980. године трансформисан у седам општина и конституисана Градска заједница, изабран је за председника Градске скупштине и на тој функцији остао до 1982. године, дајући веома значајан допринос урбаној изградњи и сређивању привредног и комуналног стања у граду и развоју просветно-културног и спортског живота. За време осмогодишњег председниковања, уз његово велико ангажовање и залагање, подигнуга су три капитална објекта: зграда Српског народног позоришта, Спортско-пословни центар „Војводина“ и дунавски мост „Слобода“. Носилац је Златне плакете СНП, Златне медаље Јован Ђорћевић (1981) и француске Легије части (1984), за допринос унапређењу југословенско-француских односа. Добитник је Октобарске награде (1984) и Фебруарске награде Града Новог Сада (2015).

picture1Бранислав Миндић (1982 – 1983) – архитекта (Горњи Ковиљ/Ковиљ, 1939. године – Нови Сад, 1987. године). Завршио гимназију у Новом Саду, а дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1964. године. Седам година радио у Бору као технички директор Урбанистичког завода. У Нови Сад се вратио 1971. године и запослио се у Урбанистичком заводу. Био је општински секретар за урбанизам, комуналне и стамбене послове, а затим је изабран за потпредседника и председника Извршног већа Скупштине општине. На дужности потпредседника Скупштине налазио се од 1980. до 1982. године када је постао председник Скупштине општине. Ту високу функцију обављао је до 1983. године настојећи посебно да унапреди комуналну и урбанистичку делатност, држећи се девизе „Град по мери човека“. Настојао је да сачува стари део града и допринео оснивању Градског завода за обнову градитељског наслеђа и заштиту споменика културе. Заслужан је за учвршћивање веза Новог Сада са братским градовима у свету. По истеку мандата прелази у Извршно веће Војводине за члана и председника Комитета за урбанизам, стамбена питања и заштиту животне средине. Смрт га је задесила док је био на функцији директора СПЦ Војводина. Био је познат и као спортски радник, функционер ФК „Војводине“ и председник кошаркашког клуба „Војводина“. 

picture1Здравко Мутин (1983 – 1984) – политичар и привредник, председник Олимпијског комитета, председник општине Нови Сад (Тител, 16. фебруар 1936 – Нови Сад, 13. јануар 2014. године). У Новом Саду је завршио Средњу грађевинску школу (1953) и као ванредни студент Вишу економско-комерцијалну (1970). Изабран је 1962. године за секретара Општинског комитета Савеза комуниста, затим за председника Скупштине општине у Тителу, доприносећи унапређењу привреде и друштвених делатности. Остао је на тој дужности два пуна мандата, до децембра 1972. године, када је у Новом Саду именован за директора Међуопштинске заједнице за цене. После годину дана, марта 1973. године, прешао је на дужност директора филијале Љубљанске банке у Новом Саду (раније Среске комуналне банке). Маја 1974. године изабран је за члана Извршног већа Војводине и покрајинског секретара за финансије. Био је тада у прилици да утиче на обезбеђивање новца за подизање зграде Српског народног позоришта, за изградњу и опремање Клинике за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици и за техничко комплетирање Телевизије Нови Сад. Пошто је редовно биран за делегата (одборника) у Градској скупштини, у том периоду, од априла 1983. до априла 1984. године, у једногодишњем мандату, поверена му је дужност председника општине Новог Сада, коју је волонтерски обављао.

picture1Александар Хорват (1984 – 1985) – машински инжењер, председник Општине у Новом Саду (Урошевац, 25. април 1935 – Нови Сад, 2009. године). Дипломирао је на Машинском факултету у Београду. Био је председник Већа радних заједница Скупштине општине, члан Савета Покрајинске привредне коморе, члан Председништва Покрајинског већа Савеза синдиката, посланик Привредног већа Скупштине Србије, заменик секретара Општинског комитета СКЈ, члан Координационог одбора за друштвено-економске односе Регионалне привредне коморе, члан Председништва СР Србије, потпредседник Скупштине општине, председник Скупштине општине Детелинара, председник Већа удруженог рада и потпредседник Скупштине града. Налазио се и на дужности председника Скупштине града Новог Сада, са једногодишњим мандатом, од 26. априла 1984. године. У то време извршена је ревизија Генералног урбанистичког плана, настављена је сарадња са Целовцем (Клагенфуртом), где је приређена презентација Новог Сада, као и са Чанг-Чуном у Кини. Био је и делегат у Скупштини САПВ и у Већу удруженог рада СР Србије. Добитник је бројних градских признања, као и награда на савезном нивоу, а одликован је и орденом Заслуга за народ са сребрним зрацима и Братства и јединства са сребрним венцем.

picture1Бошко Петров (1985 – 1989) – економиста, привредник, политичар (Мошорин, 1. март 1935. године). После основне школе у родном селу, нижу гимназију завршио у Сремским Карловцима, а Економску средњу школу у Новом Саду као најбољи ученик у генерацији. На београдски Економски факултет уписао се 1954, али је у јуну 1956. године прекинуо студије, иако је све испите давао са десетком. Наредне 1957. године наставио је да студира и дипломирао 1959. године, са радом „Привредно-географске карактеристике среза Нови Сад“. После студијског боравка у Француској, Белгији и Немачкој, где се упознавао са тамошњом праксом и искуствима, предложио је радикалне промене у даљој изградњи Новог Сада. Уместо дотадашњих сиромашних стамбених блокова, попут Сателита и Детелинаре, на његову иницијативу граде се станови са свим пратећим објектима и далеко вишим стандардом становања. Видевши каква је запуштеност трговине у градским локалима, расписао је конкурс за подизање модерне робне куће касније назване „Базар“. Даљом иницијативом изграђене су још две робне куће, „Углед“ и „Кокра“, а дат је подстрек и за градњу „НОРК“-а. Тиме Нови Сад постаје привлачан трговински центар. Као угледни привредник налазио се на многим важним функцијама: био је председник Скупштине економске заједнице за односе СФРЈ са иностранством и на челу ове заједнице у Војводини, председник Југословенско-пољске коморе, а у Савезној привредној комори руководио је секцијама за односе са Египтом, за земље СЕВ-а, Кину и Кубу. Понуђено му је било место председника Председништва ССРН Југославије, што је он одбио, након чега је пао у немилост режима Слободана Милошевића. Добитник је преко 50 повеља и плакета, Октобарске награде (1983) и Новембарске повеље града Новог Сада (1982), Ордена рада са златним венцем (1984), Ордена за заслуге Пољске са сребрним венцем (1986) и др.

picture1Влада Поповић (1989 – 1992) – металски радник, инжењер организације рада (Јасик, Шипово, република Српска, 1941. године – Нови Сад, 2009. године). Завршио је Вишу школу за организацију рада у Новом Саду. Председник Скупштине општине постао је после „антиаутономашких“ демонстрација у Новом Саду, у време почетк распада Југославије, рата и прилива великог броја избеглица у Нови Сад. Као изузетан мателски радник „Југоалата“ вишеструко је награђиван, а добитник је и награде АВНОЈ-а, награде Привредне коморе Србије, ордена Заслуга за народ са сребрном звездом као и Првомајске награде ССС Новог Сада.

picture1др Владимир Дивјаковић (1992 – 1993) – физичар, професор универзитета (Нови Сад, 23 фебруар 1946. године). Основну школу и гимназију похађао у Сремским Карловцима и Новом Саду, где је 1964. године матурирао. Дипломирао 1968. године и магистрирао 1974. године на ПМФ у Београду, а докторску дисертацију одбранио 1976. године из области минералогије-кристалографије па Филозофско-природњачком факултету у Берну, где је као стипендиста швајцарске владе боравио од 1974. до 1976. године. Од 1969. године на ПМФ у Новом Саду прешао пут од асистента до редовног професора (1988). Обављао је функцију Председника Савета Универзитста (1991/92), а 1992-93. године био је председник Скупштине града Новог Сада и посланик у Народној скупштини Србије (1993), као и председник Градског одбора СПС (1991-92).

picture1Милорад Мирчић (1993) – инжењер, председник Скупштине Града Новог Сада, републички министар (Малешевци, код Босанског Грахова, 22. фебруар 1956. године). Дипломирао је на Технолошком факултету – смер синтетски полимери (1986). Дуже време радио је у „Новкабелу“ – у фабрикама „Пласткабел“, где је био директор, и „Телекомуникације“. Од 2. децембра 1986. године до 12. јануара 1993. године у овој великој индустрији прошао је пут од приправника до руководиоца погона. Као одборник Српске радикалне странке изабран је за председника Градске скупштине Нови Сад и ту дужност је обављао од 13. јануара 1993. до 24. јуна 1994. године. Биран је и за посланика Народне скупштине Србије. Марта 1998. године постао је у Влади народног јединства Србије министар за везе са Србима изван Србије.

picture1Милорад Ђурђевић [в.д.] (1994 – 1995) – професор електротехнике и физике (Горње Водичево, код Босанског Новог, 10. август 1940. године). Средњу електротехничку школу завршио 1958. године у Сарајеву, а Вишу педагошку школу електротехничке струке 1963. године у Ријеци и потом у истом граду 1973. године и други степен индустријске педагогије. Од јула 1976. године водио Средњу електротехничку школу с великим успехом као директор. Налазио се и на дужности секретара Заједнице стручних школа Војводине (1976-90) У међувремену је као одборник у Градској скупштини, од 1992. до 1994. године био потпредседник Скупштине града и седам месеци в. д. председника, од маја 1994. године до фебруара 1995. године.

picture1Ђуро Бајић (1996) – електромеханичар за расхладне уређаје, инжењер за организацију рада, председник Скупштине Новог Сада (Мокроноге, код Дрвара, 5. мај 1938. године – Нови Сад, фебруар 2016. године). Изабран је за градског одборника на листи Социјалистичке партије Србије и 10. јануара 1995. године поверена му је дужност председника Скупштине општине, коју је обављао до 1996. године. Био је ангажован на решавању многих градских комуналних проблема, а посебно на збрињавању избеглица које су из ратом захваћених подручја Југославије долазиле масовно у Нови Сад. Након истека мандата запослио се као координатор за техничка питања у ЈП „Пословни простор“.

picture1Михајло Свилар (1996 – 1997) – економиста, директор фабрике, председник Скупштине општине, народни посланик (Бачки Брестовац, 1947. године – Нови Сад, 2013. године ). Свилар је одрастао на Салајци, где је завршио основну школу „Вук Караџић“. Учио је затим Средњу машинску и Вишу техничку школу (до 1970. године), а дипломирао је на Економском факултету у Суботици (1975). Радио је најпре у фабрици „27. март“, затим у футошком „Фаранту, а 1980. године прелази у „АМБ Графику“ где је шест година био комерцијални и девет година генерални директор. Захваљујући успешном пословању у најтежим условима (санкције, инфлација) када је у фабрици примењивао јапански начин пословања, проглашен је 1994. године за најуспешнијег менаџера у Србији.

Политиком је почео да се бави 1990. године, кад је приступио опозиционој странци Српском покрету обнове. На локалним изборима 1992. године први пут је изабран за одборника у Скупштини Новог Сада, а на републичким изборима 1993. године постао је народни посланик. И на другим локалним изборима 1996. године добио је мандат у оквиру коалиције „Заједно“ и изабран је за председника Скупштине општине, као први из редова опозиције после Другог светског рата. Мандат му је скраћен (1996-97) због принципијелних политичких размимоилажења са врхом странке (СПО).

picture1Стеван Врбашки (1997 – 2000) – лекар специјалиста дерматолог (Нови Сад, 1940. године). Школовао се у родном граду и дипломирао на Медицинском факултету 1971. године. Као лекар опште праксе био је запослен у Беочину и Сенти, а по повратку у Нови Сад специјализирао је дерматовенерологију 1978. године. Као специјалиста радио је у Дому здравља. Политиком је почео да се бави 1991. године када се ангажовао у Српском покрету обнове. Као посланик из редова СПО учествовао је у раду Скупштине Војводине (1992-96) када је обављао и функцију заменика покрајинског секретара за здравство. Одборник у Скупштини Града Новог Сада био је од 1996. до 2000. године. Од јуна 1997. године до октобра 2000. године обављао је функцију председника Скупштине Града Новог Сада.

 picture1Борислав Новаковић (2000 – 2004) – социолог, председник Скупштине Града Новог Сада (Нови Сад, 21. октобар 1964. године). Дипломирао на Катедри за социологију Филозофског факултета у Новом Саду где је био и асистент, на предметима Општа социологија и Социологија религије. Од увођења вишестраначког система укључен је у политику. Већ 1990. године постао је члан Демократске странке. Био је потпредседник и портпарол, а потом председник Градског одбора странке у Новом Саду; у више мандата члан Главног одбора и потпредседник Извршног одбора ове странке. Биран је за градског одборника на изборима 1992, 1996. и 2000. године да би 10. септембра 1999. године као представник Демократске странке изабран за потпредседника Скупштине Града. Истицао се на протестним скуповима против режима Слободана Милошевића. У новом сазиву Градске скупштине септембра 2000. године изабран је за председника. Такође је постао посланик у Народној скупштини Србије. Као председник Скупштине Града Новог Сада залаже се за обнову привреде и решавање нагомиланих комуналних проблема, као и просветних и здравствених, показујући при том посебну склоност за питања културе. 

picture1Зоран Вучевић (2004 – 2008) – адвокат, председник Скупштине Града (Скопље, 1939. године). Основну школу и гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду, а на Правном факултету у Новом Саду дипломирао је 1963. године. Правосудни испит положио је 1971. године. Радио је у „Електровојводини“, а 1971. године је отворио сопствену адвокатску канцеларију. Ужа специјалност у адвокатској пракси су му привредно и кривично право. Током богате адвокатске праксе водио је бројне спорове. Добар је познавалац историје, посебно словенских народа као и српске књижевности. Председник Скупштине Града Новог Сада постао је 2004. године.

picture1Александар Јовановић (2008 – 2012) – социолог (Нови Сад, 4. јун 1976. године). Прве разреде основне школе завршио је у Новом Саду, да би наставио школовање у Кувајту. По повратку у Нови Сад, завршава Средњу медицинску школу. На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирао је на катедри за социологију са темом „Социолошки аспекти проучавања улоге невидљивих колеџа у научним заједницама” са оценом 10.

Похађао је и завршио више неформалних облика образовања, семинара, школа и тренинга о политичком ангажовању. (ПОЛИТЕА – Центар за демократију, Палић, 1998; Млади у политици – Центар за политичко образовање, Ечка, 1999; Youth in politics – Social agreement fot the future -Центар за политичко образовање, Нви Сад, 1999; Understanding and accessing the media – ICEJ, Опатија, 2002; Годишњи семинар – Београдски фонд за политичку изузетност и Савет Европе, Србија – Стразбур, 2008.)

Активан је у ЛСВ од 1992. године. Био је на функцијама потпредседника, секретара за међународну сарадњу и председника омладине ЛСВ. У том периоду ЛСВ успоставља контакте са омладином Социјалистичке интернационале и другим омладинским социјалдемократским организацијама у региону. Јовановић је био и члан Главног одбора Студентског протеста 1996/97. године. Члан је Градског одбора ЛСВ Нови Сад од 1997. године.

На локалним изборима 2000. године изабран је за одборника у Скупштини града. 2001. године постаје председник одборничке групе ЛСВ и председник Комисије за кадровска и мандатно имунитетна питања Скупштине града. На локалним изборима 2004. године поново осваја мандат одборника у Скупштини града и постаје председник Одборничке групе „Заједно за Војводину”. У исто време је и члан Извршног одбора ЛСВ у Новом Саду, као и члан Главног одбора ЛСВ.

Трећи пут освојио је одборнички мандат у Скупштини Града Новог Сада на локалним изборима у мају 2008. године. Већином гласова одборница и одборника новог скупштинског сазива, изабран је на функцију председника скупштине. 

picture1Александра Јерков (2012) – професорка српског језика и лингивистике (Нови Сад, 1982. године). Гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршиал је у Новом Саду, а потом дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за српски језик и лингвистику 2005. године. Звање магистра стекла је на студијама европских интеграција и регионализма Универзитета у Грацу.

Од 2003. године до 2006. године у својој странци је обављала фунцкију међународног секретара омладине. На изборима 2007. године први пут је изабрана за посланицу Скупштине Србије, а 2008. године се поново нашла у посланичким клупама. Функцију председнице Скупштине Града Новог Сада обављала је од 29. јуна 2012. године до 13. септембра 2012. године. 

picture1Проф. др Синиша Севић (2012 – 2015) – лекар специјалиста инфектолог (Нови Сад, 1972. године). У току студија се бавио научно-истраживачким радом, а 1997. године награђен је изузетном наградом за израђени студентски темат. Даљи научни рад наставља на Универзитету у Новом Саду при Катедри за инфективне болести, прво у звању асистента, а након израђене и одбрањене докторске дисертације у звању доцента и касније редовног професора. Запослен је у Клиничком центру Војводине на Клиници за инфективне болести.

Након избора одржаних 2012. године најпре је изабран за заменика градоначелника, а у септембру месецу постаје председник Скупштине Града Новог Сада.

picture1Јелена Црногорац (2015 – 2016) – мастер економиста (Нови Сад, 1982. године). На Факултету за услужни бизнис, Универзитета Едуконс, смер Менаџмент у сектору финансијских услуга, стекла је звање дипломирани економиста. Мастер економске студије завршила је на Факултету за услужни бизнис, Универзитета Едуконс, смер Менаџмент у јавној управи. Почела је да ради 2004. године као предузетница у новосадском „Мобитренду“. Од 2009. до 2012. године била је запослена у ЈГСП „Нови Сад“, најпре као сарадница за план, анализу и тарифу, затим напредује на место помоћника шефа благајне, а потом обавља послове шефа одељења продаје. У периоду од 2012. до 2014. године ради у П.Д. „Електровојводини“ доо, Нови Сад, на месту саветника директора друштва. На локалним изборима 2012. године изабрана је за одборницу у Скупштини града Новог Сада. Запослена је у П.Д. „ЕПС Дистрибуција“ д.о.о. Београд, Регионални центар Електровојводина, на месту самосталног економисте. Завршила је и школу Националног Демократског Института у Београду и стекла звање сертификованог тренера. Има положен државни стручни испит по програму за високо образовање. На функцију председнице Скупштине града Новог Сада изабрана је у марту 2015. године.